Draga moja,
Da li ti ponekad ti deluje da si tužna bez stvarnog razloga? Tvoji dani su uobičajeni, komuniciraš sa ljudima sasvim normalno, smeškaš se, čini se da je sve na svom mestu. Ali iznutra kao da nešto nedostaje. Ne znaš tačno šta, samo osećaš prazninu koju ne možeš da popuniš, bez obzira na to koliko se trudiš da je ne vidiš i da je ignorišeš.
Ne pričaš o tome sa drugima, jer kako da objasniš da nije ništa konkretno, ali jeste nešto?
Uglavnom se završava tako da zaključuješ da je to samo umor. Možda jeste, ali znaš da nije fizički. To je umor od života koji ti ne pripada. Umorna si od svakodnevnog igranja uloga koje si davno naučila, ali koje te više ne održavaju. Ne možeš više da stišavaš i sputavaš sebe. Zbog toga te često muči ono tiho, ali uporno pitanje koje ti ne dâ mira:
Da li te više boli ono što si sada ili ono što si mogla da budeš?
Godinama si pokušavala da budeš dobra, a izgubila si sebe.
Od malih nogu, trudila si se da budeš ono što su drugi želeli. Da ne praviš probleme, da budeš vredna, pametna, korisna. Nisi se zamerala, nisi često plakala, nisi bila ljuta i glasna. Sada priznaješ da previše nisi bila svoja.
Vremenom si naučila kako da odustaneš od sebe da bi drugima bilo dobro. Znaš da prećutiš ono što osećaš, da ne tražiš previše, da ne budeš „teška“. Naučila si da meriš koliko vrediš po tome koliko si drugima korisna, koliko te hvale i znaš da te zbog toga „neće ostaviti“.
Ako bi se pojavila neka tvoja potreba, sumnjala si u nju. Pokazivanje emocija postalo je znak tvoje slabosti. Tvoje želje uvek su na poslednjem mestu i čekaju neki „bolji trenutak“ da bi bile ispunjene.
Da li znaš kada će doći taj trenutak? Razmisli.
Naučila si da preživljavaš, umesto da živiš svoju sadašnjost.
Mnogi oko tebe zbog toga ne vide ništa sporno. Šta ti fali? Imaš posao, porodicu i svoje odgovornosti. Tvoje vreme je ispunjeno obavezama koje uredno izvršavaš. Sve „štima“.
Ali ti znaš da živiš na pola daha. Sve češće si umorna, ali ne od aktivnosti i od posla, već od konstantnog izgaranja i truda da zadržiš sve konce u rukama, da ništa ne pukne, da svi budu dobro. Osim tebe.
Ti si uvek ta koja stigne poslednja na red, a nekad ni ne stigneš, jer ne znaš više ni šta da tražiš. Ne znaš ni šta da želiš. Toliko si se navikla da se prilagođavaš drugima da si zaboravila kako izgleda dan u kom si ti važna.
I to te boli, ali ne pokazuješ. Boli te što si ćutala kad je trebalo da nešto kažeš.
Boli te to što si postala neko koga više ne prepoznaješ.
Sada se kaješ što nisi otišla kad si prvi put osetila da negde ne pripadaš. Uprkos svojim željama, ti si ostajala uz ljude koji te nisu videli. Uporno si se trudila da „popraviš“ odnose koji su te gušili i sputavali.
Umesto da progovoriš, naučila si da se stidiš svog glasa. Sada ćutiš kada te boli. Ne pokazuješ kada te dotiče. Smeškaš kad ti se plače. Tako ti je lakše, jer si naučila da ne komplikuješ i da ne stvaraš haos zbog svojih potreba i želja.
A možda te najviše boli to što si mogla da budeš drugačija? Da si samo znala da smeš, da ti je neko rekao da je u redu biti svoja. Možda je vreme da baš sada shvatiš da postoji svet u kom ne moraš da zaslužuješ ljubav, već da je samo dobijaš, jer postojiš.
U tom svetu, ti si slobodna, hrabra i svoja.
Nisi ona koja uvek mora sve da zna, da može, da nosi i rešava. U svetu koji te čeka nisi ona koja stalno brine da li je dovoljno dobra, niti ona koja se stalno izvinjava što oseća i misli drugačije.
U tom svetu, imaš pravo da se odmoriš, da ne znaš, da budeš nežna prema sebi. Imaš pravo da kažeš „ne“ i da se vratiš sebi kad god želiš.
Ali u stvarnosti, to je svet koji si odavno zatvorila. Jer nekada su ti rekli da takve žene nisu prihvaćene. I tu priča dobija dublji koren…
Sve počinje od odnosa sa majkom.
Možda ovo nije lako da čuješ, ali nije prvi put da o tome pišem. Pretpostavljam da već osećaš otpor, grč, potrebu da kažeš: „Ma nije do toga”. Ali ako si odrasla uz majku kojoj si morala da se prilagođavaš, da je paziš, da je ne naljutiš, da budeš „dobra devojčica“, onda si naučila da ljubav ima uslov.
I tu si prvi put naučila da ne budeš ono što jesi.
Naučila si da se smanjiš, da budeš oprezna. Ponela si na svojim leđima njenu tugu i njene potrebe. Zapamtila si da od nje nikada nisi dobila dozvolu da budeš svoja.
Zato danas ne znaš šta želiš. Izvinjavaš se i ćutiš. Nešto te boli, ali ne znaš zbog čega.
Ali sada si ovde i to znači da to nešto u tebi više ne može da ćuti!
Nema više odlaganja. Nema više „kad deca porastu“, „kad se situacija smiri“, „kad budeš imala vremena“. Tvoje vreme je sada!
Ako si pročitala tekst do ovog dela, shvataš da u tebi postoji glas koji ne želi da odustane. I ne moraš već sada da znaši kuda ćeš, ni kako ćeš. Dovoljno je samo da ne ignorišeš ono što te već dugo zove. Vreme je da se setiš ko si bila pre nego što si počela da ugađaš drugima.
Sada treba da prestaneš da živiš u svetu u kome te nema. Počni da gradiš onaj u kome imaš mesto. U kome si ti to što jesi i sve što želiš da budeš.
Promena dolazi polako i gradi se u tišini svakodnevice.
Najvažnije promene u tvom životu nisu se desile na rođendan, 1. januara ili kada si konačno odlučila da „kreneš od ponedeljka“. One su se desile tiho, u trenucima koje nisi ni primećivala.
Ako znaš da hoćeš promenu, ali ne znaš kako da je sprovedeš do kraja, PDT Toksičan odnos sa majkom je tvoja sledeća stanica.
Program duboke transformacije je multidisciplinarni sistem koji integriše sve ono što je zaista važno kada menjaš sebe:
- rad sa podsvesnim obrascima,
- somatske vežbe koje oslobađaju telo,
- neurobiologiju i epigenetiku koja pojašnjava tvoje reakcije,
- terapijske protokole i coaching principe,
- tvoju priču, tvoje ritmove i granice.
U ovom programu se ne menjaš da bi bila nova verzija sebe. Menjaš se da bi prestala da se vraćaš na staru.
Saznaj detalje o programu, prijavi se i započni put koji vodi te vodi ka svemu što si zaista ti.
